Генерална скупштина Уједињених нација прогласила је 10. децембар за Дан људских права, како би скренула пажњу „народа света“ на Универзалну декларацију о људским правима, потписну 1948. године, као први свеобухватни инструмент заштите људских права. Декларација по први пут у историји човечанстава прокламује заједничке стандарде људских права које треба да постигну сви народи и све нације света, „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима“ одређује први члан декларације. На Међународној конференцији УН о људским правима 1968. године, одлучено је да декларација представља обавезу за све чланице међународне заједнице и да представља основ за све даље донете правно обавезујуће споразуме УН о људским правима, пре свих за два значајна међународна Пакта о грађанским и политичким правима и о економским, социјалним и културним правима.
Поред овог глобалног нивоа заштите људских права који се остварују кроз инструменте УН за развој и заштиту људских права на европском регионалном нивоу од нарочитог је значаја Конвенција о заштити људских права и основних слобода Савета Европе, донета 1950. године која не само да штити основна људска права и слободе већ установљава и механизам надзора над њиховим остваривањем и заштитом. Људска права су основна права која има свака особа, која се стичу рођењем, која су неотуђива и недељива, својствена свим људима, без обзира на држављанство, пребивалиште, пол, национално или етничко порекло, боју коже, веру, језик, или било који други статус.
Синдикати су сложни да су и радничка права – људска права. У окружењу у коме се радничка права системски своде на ниво прекаријата, а достојанство рада и радног човека на прединдустријско друштво, Дан људских права синдикалне централе обележавају пригодним саопштењима и акцијама које упућују на одговорну социјалну државу као могуће решење, ултимативни услов и једину алтернативу терору неолибералне економије која је, као канцер, разорила све економске, етичке, социјалне и људске норме и обичаје нашег живота. Социјална тржишна привреда била је основ и гарант демократије, социјалне толеранције и европског начина живота више од четрдесет година и на њеним темељима и вредностима грађен је и обезбеђен најдужи период економског и друштвеног просперитета „европских социјалних држава“ и достигнут и трајно успостављен висок степен људских, грађанских, социјалних и других права који познајемо као „европске вредности“. У најкраћем, социјална тржишна привреда представља уравнотежени спој тржишне економије и социјалне одговорности међусобно повезујући њихове принципе и личне слободе.
Глобална економија, прикривена перманетна економска криза, крах неолибералног концепта, општа социјална криза и посебно, нова расподела економске моћи и утицаја доказују да је социјална тржишна привреда, посебно за мале, нестабилне и транзицијом девастиране економије и младе, душтвено неодговорне демократије, најбољи, ако не и једини пут у реиндустријализацију и одрживи економски развој, уз истовремену социјалну правду, друштвену кохезију и очување демократског друштва.
